Енциклопедија Психијатрије Enciklopedija psihijatrije

Овај превод је урађен према најновијем, шестом издању класичног француског психијатријског приручника
који се популарно назива »Поро«. То је вероватно најпопуларнија психијатријска књига у франкофоним
земљама: сем матице, ту спадају и јужни, валонски део Белгије, један део Швајцарске, велики делови Канаде,
бројне бивше француске колоније у Африци (поготово земље Магреба, и то нарочито Алжир, у коме је Антоан
Поро, аутор првог издања, био професор психијатрије на факултету у Алжиру), као и нека полинезијска острва.
Прво издање приручника се појавило давне (уколико посматрамо развој медицине, а психијатрије
посебно) 1952. године. Пороу је у раду на њему помагало само девет сарадника, већином запослених у
психијатријским институцијама у Алжиру (који тада још није био независан). Већ тада је то била права мала
енциклопедија психијатрије, неурологије, психологије и судске психијатрије. На 435 страница, као и у додатку, који
је изашао 1955, обрађено је неколико стотина одредница, по принципу који ће остати исти и у свим наредним
издањима: узето је у обзир све оно што је издржало проверу клиничке праксе. Приказ болести, теорија, начин
лечења били су сразмерно заступљени, тако да је већ тај први „Поро" служио не само као приручник
психијатријском клиничару и лекару опште праксе у свакодневном раду него и као прегледан уџбеник из
психијатрије. И код нас се, у периоду од 1955. до 1970. године, веома често дешавало да кандидата за звање
специјалисте неуропсихијатра испитна комисија припита о нечему што се тада могло наћи само у »Пороу«. Сећам
се да ми је проф. У. Јекић, који је од нас тражио да се углавном користимо класичним француским
психијатријским уџбеницима, на крају испита поставио питање о два појма тада обрађена једино у овом
приручнику: то су били »Елпеноров синдром« и »ликантропија«. На срећу, јер сам учио из једног од неколико
примерака »Пороа« који су у то време кружили по Београду, оба су ми била позната.
У првом издању се тек ту и тамо могла наћи одредница посвећена психоанализи; веома их је мало било
из психотерапије, као и из психофармакотерапије, која се тада тек рађала. Међутим, Пороова намера била је баш
да његова књига буде, као што јој и наслов каже, »абецедни приручник«* који ће стајати на столу лекара опште
праксе и психијатра, неуролога и психолога, служећи им за брзу оријентацију у свакодневној пракси — било да је
посреди неки симптом/синдром нејасног порекла, другачији приступ болести чија се терапија покаже неефикасна,
или, једноставно, мало познат психијатријски или психолошки појам; а таквих појмова је — посебно у француској
психијатријској школи — било и те колико.